ADIO, KAUBOJU, Samizdat b92, 2010, Olja Savićević Ivančević
Uh, burazeru, snažan roman! Istina, mrcvarili smo se dve pune nedelje, ali vredelo je. Odvikla sam se od čitanja u fragmentima, odnosno teže mi se pale lampice… there, there naviklo se na čvrstu fabulu. Nisam čitala ništa na domaćici a da je pisala ženska ruka, još od Jelene Lengold i njenih priča objavljenih za Arhipelag prošle godine. Adio, kauboju je snažana roman ne (samo) zato što ga je pisala žena (:kez:) već je na mikroknjiževnom planu skoro pa perfektan. Pisan je savremenim tranzicijskim jezikom, posleratni sleng oksidira sa zapadnjačkim jezičkim pridošlicama koje su, u ovom slulčaju, dojezdile zajendo sa kaubojima. Osim stila i forma, koja je na pojedinim mestima esejistička (najzgodnija za čitanje), ide u prilog tome da smo dobili jedan po svemu trendy roman (na primer ovogodišnji roman Sjetva soli, Muhameda Bazdulja nije trendy roman). Rečenice ostavljaju prostor za dočitavanje, odnosno ovo je roman koji se čita sa olovkom u ruci (ja delim romane na one koji se čitaju sa i bez olovke u ruci, što ne znači nužno da su jedni ili drugi bolji ili lošiji).
Tagovi za Adio, kauboju su (skoro kao u reklami B92) Split, posleratna pustinja, ali i ona darkvudovksa pustinja u gradu, smrt osamnaestogodišnjeg brata sa kojom se pripovedačica obračunava. Da bi sve to bilo moguće mora da se vrati u svoje rodno mesto, gde kauboji dolaze. I odlaze. Roman i počinje povratkom.
O Adio, kauboju govore:
Vladimir Vujinović za YellowCab
Preporuka za čitanje na Booksa.hr
Read More
Poslednji komentari