odmotavanje

But no pain no gain.

Hm. Niko neće na Paradu. Ultra desnica najavljuje na svojim forumima i portalima da je dosta bilo obračunavanja kamenjem i da je na redu vatreno oružje. Zato mogu da razumem što mnogima ne pada na pamet da rizikuju život, a i ovako, reći će mnogi, nema vajde od Parade sve dok u čitanke ne uđe adekvatna edukacija.

Ok, naravno, postoje različiti vidovi borbe, manje ili više efikasni, Parada je jedan od njih. Zašto da ne? Mnogi će odgovoriti: Zato što u ovoj državi postoje druga goruća ugrožena prava za koja bi se trebalo boriti? Pravo na rad, socijalno, zdravstveno… Pitala bih sve vas koji nameravete 2. oktobra da rušite Paradu, nešto veoma jednostavno čiji odgovor će vam puno pomoći: Zašto vam je bitnije da razbijete i na sve načine sprečite Paradu ponosa, a nije vam bitno to što nemate posao ili radite prekovremeno, neprijavljeni ste, nemate svoj stan i nećete ga imati, zašto vam vaša prava nisu bitnija? Pa to su vaši životi. Izvolite. Borite se, i birajte svoja sredstva borbe, nemojte uzalud trošiti energiju na razbijanje Parade.

*

Deset godina putujem na sever države, vozom, jednom mesečno ili jednom u dva meseca, u fazama češće ili ređe, na vikend ili samo na ručak. Za tih deset godina, dve godine srednje, pet godina faksa i tri godine poststudentskog doba nisam potpuno oguglala na nepredviđene okolnosti puta na prugama Srbije.

Zapadnom Bačkom vozi šinobus, dva vagona, izlili ih Nemci pre rata, za potrebe rata. U jednom od njih ne lože zimi, pa je hladno da ti se govno smrzne. Srećom nije zima, septembar je. Jeftino je, pa iako se putuje čitavu večnost isplati se. Osim kad je zima. Putnički voz, avantura koja traje, mogao bi biti reklamni slogan Železnice Srbije.

Pored mene sede žena i žena. Prva, kunja nešto, druga, koja pokušava da započne razgovor sa svima prisutnima, a i onim odsutnima. Nisam se proslavila razgovorima u kupeu (save my breath), pričala sam sa dvoje ljudi, kojih se sećam, sa jednom devojkom sam prijatelj na fejsu. Stranca više ni u vozu ne možete sresti i iskukati mu o svom napaćenom životu, odmah će vas pronaći na fejsu, tviteru ili gde već. Čekali smo da se mimoiđu vozovi tridesetak minuta, i da se spusti rampa još toliko.

Ova brbrljiva navatala je sagovornika. Našli su se na temi nezaposlenosti, objašnjavala je kanale kojima se naša inteligencija vrbuje, pričala je kako je njen sestrić Rajko otišao na brod a kako se seća da joj je pokojna strina pričala da je njen brat bio na brodu i da tamo normalan čovek ne može opstati, ako ne poludi, skrene u drogu ili postane homoseksualac, svakakve izopačenosti tamo ali normalan čovek to ne može izdržati – ponekad se mesecima ne vidi kopno…

Zagnjurim glavu u dnevni horoskop: “Bolje ste volje i spremni za nove poduhvate. Biće neophodno da promenite ono u čemu ste najbolji, a to je diplomatija. Finansijska situacija nije stabilna. Manji problemi sa prijateljem, verujte u njega.” Danas su baš eksplicitni.

Na sledećem zaustavljanju trebalo je da presednem. Na izlazu iz voza zaustavila su me tri policajca koja su proveravala dokumenta svakog ko je hteo napolje. Nisu me mnogo zadržali. Jedan visoki na čijoj je pločici pisalo Branko, pogledao mi je ličnu kartu i rekao:

“Pa mnogo ste se promenili, otkada vam je ova slika?”

“Imala sam devetnest tada.”

“Lepše vam stoji ova duga kosa na fotki.”

Vratio mi je dokument.

Nikada nisam videla više policije na ovoj stanici. Spikerka je najavila da šinobus za Sombor kasni petnest minuta. Zapalila sam cigaretu posle dve nedelje, prvi me je dim ošamutio i imao apsolutno suprotan efekat, umesto da me opusti izavao je osećaj mučnine. Ugasih cigaretu, i upitih se do trafike da kupim Bounty. Na zidu iza trafike tu je godinama bio grafit „Sandra, volim te. Marija“. Godinama je tako stojao tu, ispisan crvenom farbom. Svako ko je kupovao na ovoj trafici morao je da pročita taj grafit.

Sve ove godine putovanja na ovoj relaciji pogođam okolnosti pod kojim je neka Marija nekad ostavila ovakvu poruku. Danas mi je prvi put palo na pamet da je možda poznajem. Međutim, sad vidim da ga je neko precrtao i dodao crnom bojom “smrt pederima”, a onda ispod neko treći: ”Beogradom će krv liti ali parade neće biti”.  Lepo se rimuje, to je sve što sam pomislila i nastavila da punim kolekciju priča o Sandri i Mariji. Na drugom peronu krenulo je nekakvo komešanje. Nekoliko tipova počelo je da skandira: “Ubi, ubi, pedera.”

Pogledala sam još jednom u ostatke crvenog grafita. Ne znam da li ću šetati, ali znam da ću kupiti crveni sprej i ispraviti grafit kada se budem vraćala za Beograd.

*

Birajte način borbe.

Ako ste kao i ja mesecima unatrag čitali po srbijanskoj štampi kako u Hrvatskoj ne mogu da nastupaju estradne srpske zvezde, lagali su vas, baš kao i mene. Ja bila, proverila. Sekin “Aspirin” tresao Rivu, Željko Joksimović, Saša Matić… i to sve u tri dana… Ne moš pobeć’ od ćirilice. Ako ne verujete meni, proverite sami.

Enigmu oko porekla izraza “pičkin dim” pokušavam da rešim sa prijateljicama mesecima unazad. Anketirali smo mnoge znane i neznane, a odgovori su se kretali od onoga da se zapalila usred “razvaljivanja” pa sve do onoga da se pička dimi jer je suva…

E onda mi se javio Siniša Lekić (u slobodno vreme urednik izdavačke kuće Libero) koji mi je rekao da misli da je taj izraz ušao u širu upotrebu posle jugoslovenske premijere francuskog filma Emmanuelle (1974) sa prekrasnom Sylviom Kristel u glavnoj ulozi.

Emmanuelle je erotski film nastao kao adaptacija romana “Joys of a Woman” Marayat Rollet-Andriane, azijsko-francuske glumice. Ovaj film razvalio je mnoge tadašnje tabue, proklamuje slobodan i otvoren brak, govori da je ljubomora staromodna a na scenama seksa se svojski radilo. Imajte u vidu da je film sniman početkom sedamdesetih i da se kinematografija u to vreme nije služila tehničkim mogućnostima koje joj danas stoje na raspolaganju.

Između ostalih u tom filmu postoji scena striptiza gde je glavna tačka stavljanje cigarete u vaginu i njeno paljenje. A sad, zašto se za nešto “lako” i “olako” kaže da je “pičkin dim”, moraćete sami da zaključite.

Da, različiti smo. Ja sam ameba, a ti si VIP. I šta ćemo sad? Otići skupa na Exit?

Policistična Petrovaradinska tvrđava samo što nije eksplodirala. Euforična sam što će se to desiti na moje oči, i što ću biti svoja međ’ svojima, ne gledamo se baš svakog dana poslednjih godina, ali lajkujemo jedni druge. Za koji sat bićemo na main-u.

Sedimo u stanu moje prijateljice. Pijuckamo šampanjac, slavimo, sve češće se okupljamo da bismo proslavili nešto. Kao porodica smo. Moja prijateljica se udaje. Ali povod slavlja nije to, to ćemo da slavimo u septembru. Kada mi je pre nekoliko meseci saopštila da se verila, pitala me je da li bih joj bila kuma. Ali… njen budući muž nije bio oduševljen time da ga venča neko ko je gej, ili se bar šuška da je gej.

Šestoro nas je i fali nam šesta parna čaša za šampanjac. Moja prijateljica uzima čašu sa kravicom, prošlogodišnji marketinški potez Imleka, i buni se što nemamo iste čaše, kaže: “Nije fer, meni ova sa kravicom, a vama te fensi”. Ne oklevam da dobacim da nije to lako podizati drugačiju čašu, naročito kada se diže i zdravi međ’ drugim čašama. “Vidiš kako je to?” Dobacim joj. I onda se svi smejemo tome, neki kiselo, a neki grohotom.

Njenog budućeg muža upoznala sam pre šest godina kada su počeli da se viđaju. Divno smo se slagali u vreme kada je on tek pristigao u Srbiju i nije razumeo srpski jezik. On je iz Sidneja. To da su stranci tolerantniji i manje patrijarhalno uređeni samo je još jedna predrasuda kojoj smo skloni pribeći. Svetsko, a naše.

Cirke smo. Krećemo na tvrđavu. Moja prijateljica nas vozi. Pitam je u kolima da li bih mogla da povedem devojku na venčanje. “Da, znam da će tamo biti naše familije”. Pita me ozbiljno kako me nije sramota da drukam roditelje pred svima, zar mi ih nije žao? Ni malo? Ona bi svisla.

Onda svi zaćutimo da bismo zamislili mene kao LGBT delegata na svadbi. Sedeću sama za stolom za zastavicom na sredini. Mahaću prisutnima i vrbovati ih. “Branićeš prava…. lol”. To su moji nehomofobični drugari koji misle da su lgbtijevci krivi za nerede posle Parade. Moji drugari su ql, oni vole život, hedonisti su, i vole zabavu i adrenalin. Vole i mene, jer sam super. I mi idemo zajedno na Exit. I ja volim njih, i njihove svadbe, krštenja, rođendane i druge parade.

Na Dance areni smo. Moje dve prijateljice se ljube. Ljubi se još njih hiljadu, ali dve ribe… Hardcore navatavanje dvoje str8 ljudi nije ni blizu perverzije, ali poljubac dve ribe…. to se zove performans, a moji str8 drugari uživaju u njemu, više od mene… Razlike, uostalom ovde na Dance areni nisu bitne, uživamo u istim stvarima, tako? A tamo ispred oltara?

Nemoj mi reći: Jugoslovenka.