odmotavanje

Kako žive žene na selu

To se, običnim jezikom, zove zlostavljanje, po nekoliko osnova; ali, ako žena svoju situaciju u kojoj trpi zlostavljanje radije naziva „vezom“ ili „brakom“, to je njena stvar. Tu joj se ama baš niko ne meša, osim komšiluka, koji se sjajno zabavlja, jer svi vole pozorište, naravno u tuđoj kući. 

piše G. P. F

Nedavno sam, poslom, putovala u sela u opštinama Žitište, Nova Crnja i Čoka. Mila majčice! Do nekih ni autobus ne ide! Kao da su ta mesta u nekim dalekim krajevima. Može automobilom, ko ima, a ko nema… zamislite da morate na put od sela Vrbica ili Toba do nekog drugog naseljenog mesta, biciklom ili peške, po zimskom vremenu, po magli i poledici, ili, kad je leto, po vrućini od koje se topi oskudni asfalt na severnobanatskim i srednjebanatskim putevima.  Ali, žene putuju – jer moraju. Moraju da prodaju svoje proizvode – sir, mileram, jaja, rezance za supu, šta već. Moraju da odu kod lekara jer u njihovim selima nema lekara. U Tobi, kažu, bila jedna mlada doktorka, radila disertaciju o problemima s kojima se suočava seoski lekar. Niko od njenih kolega nije ni hteo da dođe u selo. Završila disertaciju i vratila se u Novi Sad. Tako da sad nema doktorke. Otišla u bolji život. Njene pacijentkinje ostale. Da se sećaju vremena kad je njihovo selo imalo čak dva autobuska polaska dnevno.

Do sela u opštini Kikinda barem još idu autobusi. Češće ili ređe, ali – idu. Tako žene mogu da stignu do Kikinde, a od Kikinde… gde god mogu da odu. I odlaze kad god i gde god mogu. A u međuvremenu, u selu ih čeka rad, rad i samo rad. Na selu se uopšte mnogo i stalno – radi. Radi se od rane zore, kad treba „namirivati“ (nahraniti) stoku i ostale domaće životinje, do mrkle noći, kad bi žena, završivši sve poslove oko kuće, okućnice i ukućana, mogla da se „tresne“ u krevet. „Nema lako takve živomučenice kao što je žena u seoskom domaćinstvu“ – zabeležio je davnih godina poznati etnolog kome su generacije studenata verovale, jer je bio – muškarac. A, za čudo, generacije žena koje su održavale seoska domaćinstva, selo kao zajednicu i pojam sela kao takav – bacile su svoj silni rad, svoje dragoceno vreme, svoje jedine ženske živote ni u šta. Jer, sela propadaju, što uopšte nije novi trend. U njima su još ostale – žene. Da čuvaju stare kuće. Da okreče i zakrpe ako imaju od čega, kako bi „ličilo na nešto“ kad dođu gosti za praznik, ako dođu. Da dočekaju i isprate. Da odgaje svinje i živinu i voće i povrće koje će deca i unuci pojesti. Da brinu o nepokretnim i teško bolesnim rođacima – sedam dana u nedelji i dvadeset četiri sata dnevno. Da čuvaju stare običaje kojima se mlađe generacije s razlogom smeju dok i same ne dođu u te godine. Da se snalaze kako znaju, ne bi li „održale imanje“ koje potomci ili srodnici treba da naslede. Da čekaju bolest i smrt, a da se u životu nijednom nisu onako za svoju dušu proveselile.

Zima je duga i ima mnogo praznika. Za svaki  praznik žene u selu kuvaju i mese. Šta se tu nakuva i namesi, pa to je strašno! Na desetine kilograma pečenog mesa, po trideset i više vrsta „sitnih kolača“ u kući i na trpezi! U gradu još može i da se kupi i pojede nešto iz poslastičarnice i restorana, u selu nema restorana. Ako ih i ima, ako nisu još svi zatvoreni, u njih se ide samo za dan sela ili za neki drugi veliki praznik. Žene kopaju, voze traktore i kombajne kad nema ko drugi, vuku teške terete, rade sve neplaćene a prljave poslove – da se razumemo, grozno prljave poslove koji ostavljaju dugotrajan smrad na rukama, kosi, odeći i obući. Žene iz grada, naročito iz centra gde nema velikih dvorišta sa svinjama i živinom, ne znaju ni kako izgleda radni dan žene u seoskom domaćinstvu – i ne žele da znaju, jer imaju sasvim dovoljno „svoga jeda“ i bez razmišljanja o problemima seoskih žena. Žena iz grada očajava što je hrana u prodavnici ili na pijaci tako skupa; žena sa sela očajava što hrana koju je proizvela ne postiže bolju cenu, kako bi njen večiti a malo cenjeni rad doneo bar neku finansijsku satisfakciju. Većina u starosti ima veoma malu penziju. Mnoge od njih nemaju nikakvu penziju jer su celog života bile domaćice – što u našim uslovima znači: radile su za muža kao za poslodavca koji niti daje platu niti uplaćuje staž – a kad su ostarile i više nisu mogle da rade, muž ih je zamenio mlađom radnom snagom. Ako žena nema dece, ili svoje imovine, ili deca ne žure da je izdržavaju, ona nema sredstava ni za one jeftinije staračke domove. Bilo je u našim selima žena koje su, našavši se pred ovakvim izazovom, odlučile da prekrate svoj život.

Možda nije čudno, onda, što žene na selu pojedu toliko hrane koju su nakuvale i namesile –„da se ne baci“. Možda nije čudno što toliko piju na svojim ženskim okupljanjima, čim se muškarci udalje, koliko da bi one mogle da se malo opuste. I kakvu lošu rakiju piju i kako se brzo od nje napiju, bilo bi za čudo sociologu ili etnologu kome su ponudile da „gucne malo“. Od muke piju, eto kako i zašto piju. Zbog života koji prolazi u radu, zbog nepostojanja bilo kakve radosti ili zadovoljstva, neretko i zbog nasilja muževa, ostalih partnera, ostarelih ali još vrlo strogih i surovih očeva ili pak odraslih i ojačalih sinova. Zbog zidova stida i ćutanja iza kojih žive.

Možda zato nije čudo što se toliko trude da pređu u grad. Čoka je premija, Kikinda je još malo pa velegrad. Jedan slučaj: žena na izmaku tridesetih uspeva da iz sela pređe u Kikindu. Namerno ne pominjem ime sela, pošto je stanovništvo poznato kao „veoma opasno“ i ne trpi ni dobronamernu kritiku a kamoli šalu na svoj račun. Elem, ova žena uspeva tako što se useljava kod čoveka svog života, petnaest godina starijeg od nje, koji živi u Kikindi. Ima i kuću. Sasvim lepu kuću, da se razumemo, a uz kuću i pripadajući velik broj ovakvih ženskih pokušaja useljenja. On ima i dvoje dece iz prvog braka – koja žive sa svojom mamom u podstanarskom stanu (fundamentalno obratite pažnju na ovaj zanimljiv momenat). Njegova nova vanbračna družica ima takođe dvoje dece iz prvog braka – i tu decu naravno dovodi u svoj novi dom. Šta se dešava? Domaćin se uopšte ne raduje dolasku njene dece. Deca bi, po njegovom mišljenju, trebalo da budu kod svog oca, u selu, ili kod svojih deda i baba, takođe u istom selu. Ali, gle jada! Ni otac, ni babe i dede, svi situirani, čak dosta dobro situirani, neće decu! Jedina osoba koja hoće decu je – njihova mama, ali, ona ne živi u svojoj kući, nego u kući svog partnera, koji joj taj podatak bar deset do dvadeset puta dnevno nabija na nos. Šta uraditi? Kako postupiti? Kako omogućiti deci da žive u gradu, da se nekako izmaknu iz seoske sredine? Majka grozničavo razmišlja. Pokušava u nekoliko navrata da ostane trudna, ne bi li na taj način suptilno navela svog partnera da ozakoni vezu s njom. Na njenu žalost, partner nije ni prost ni mutav; posle više prilika u kojima je dobila grozne batine, žena (pametno) odustaje od pokušaja zatrudnjivanja i počinje taktiku iscrpljivanja (same sebe) na duže staze. Ustaje u četiri ujutro, kad ustaje i mama njenog nevenčanog partnera, te pod budnim i strogim okom starije žene radi čitav spisak poslova u kući, pred kućom, u svinjcu i kokošinjcu. Zatim ide na posao – u selo, jer, tamo je firma u kojoj radi, nekad autobusom, nekad biciklom, nekad autostopom, jer nema za taksi. Zašto nema za taksi, kad dosta dobro zarađuje? Zato što celu platu daje svom, ajd’ da se lepo izrazim – partneru. On, od njenog doseljenja, nije platio ni jedan jedini račun niti kupovao bilo šta od hrane. Svoju platu troši isključivo kako njemu odgovara. A ona trči, noge lomi, da skuva i da spremi onako kako on voli.

Ova ista žena kod roditelja u selu nije dizala ništa teže od kašike, jedina obaveza bila joj je da ide na posao i da se druži sa rođenom decom. Uz roditelje, imućne paore, u potpunosti je raspolagala svojom platom, a svakako radi u selu, a ne u gradu, dakle nije morala ni da putuje svakog dana i po svakom vremenu. Ali, grad je grad, a status „udate žene“ (iako o udaji u ovoj priči nema ni govora) koja živi u gradu je nešto sasvim drugo u odnosu na status razvedene žene u selu. Drugarice naše junakinje malo je žale, malo hvale: neka, pametna je ona, dobro se raspitala o novom porodičnom zakonodavstvu, vanbračna zajednica tretira se isto kao bračna, pandrknuće taj njen, pa će ona da nasledi pola divne kuće u Kikindi i polovinu ostale imovine. Jedino je malo problem što muškarac o kome se radi uopšte ne namerava da umire, naprotiv, sve je lepši i deblji od kad ima besplatnu poslugu i njenu celokupnu platu na raspolaganju. Njena deca ga i dalje nerviraju, pa ih, s vremena na vreme, izbacuje iz kuće, zajedno sa njihovim stvarima, birajući obično one dane kad pada kiša ili je užasno hladno. Tada cela ekipa ide nazad u selo, ostane tamo dan, dva, pa opet moli da se vrati u Kikindu. Onda on kao pristane (pare mu definitivno trebaju), ali, uvek istakne da „u njegovoj kući važe samo njegova pravila“. Sve za ljubav, a ljubav junakinje ove priče prema Kikindi i kućama u njoj spremna je na svakakve žrtve, od davanja cele plate i celodnevnog rada pa do trpljenja vike i batina. To se, običnim jezikom, zove zlostavljanje, po nekoliko osnova; ali, ako žena svoju situaciju u kojoj trpi zlostavljanje radije naziva „vezom“ ili „brakom“, to je njena stvar. Tu joj se ama baš niko ne meša, osim komšiluka, koji se sjajno zabavlja, jer svi vole pozorište, naravno u tuđoj kući.

Ima žena koje su iz sela uspele da pobegnu na manje ponižavajući način: školovanjem, zaposlenjem, ili barem udajom za nekog ko ne zlostavlja. Još jedan slučaj (ili, bolje, sudbina): od muža zlostavljača žena je pobegla u Kikindu. Nezaposlena, podstanarka, s detetom, izdržava se isključivo svojim radom – ona izuzetno dobro šije. Završila je i potrebne škole – samo još nema sredstava da otvori svoj salon. Radi dan i noć, što se kaže, klijentela, većinom žene, prezadovoljna, a junakinja ove priče uspeva da izdržava sebe i maloletnu ćerku. Nada se da će jednog dana imati svoju firmu, pa će da uplaćuje i potrebne doprinose, možda da digne kredit… Drugarice joj se čude: zašto se nije uselila kod nekog slobodnog muškarca koji ima kuću/stan? Zar joj ne bi tako bilo lakše i povoljnije? Ona smatra da ne bi. Zašto? E upravo zbog ovog prvog slučaja: kaže, ne bi podnela da još neko zlostavlja nju i dete i da joj pride oduzme sve što je zaradila. Radije će pretrpeti oskudicu nego maltretiranje, s partnerom ili bez njega.

Žene, izbor je vaš. Postoji način da se iziđe iz nepovoljne situacije, ne mora uvek da bude skok iz tiganja pa u vatru. Neke od država Evropske unije rešile su problem izumiranja sela – naročito masovnog odlaska žena iz sela – na drugi način: u selima je sve jeftinije i povoljnije nego u gradovima, pa se masa stanovnika velikih mesta vraća u rodna sela, popravlja i održava kuće ostale od babe ili dede, a u veliki grad odlazi samo kad je neophodno. Srednjeevropsko selo cveta, ima svako maltene pa svoj muzej i kulturno – istorijske znamenitosti, a o raznim manifestacijama da se i ne piše. Nekad su tako izgledala  i sela u opštini Kikinda. Doduše, to je bilo tako davno, da današnjim mladim ženama više liči na bajku nego na podatke. U međuvremenu se jedan životni i proizvodni ciklus zatvorio – na štetu sela. Sad bi mogao da počne novi krug.