odmotavanje

Kada 300 evra nije dovoljno da kupiš parče tapete

Ne dao vam bog da me sada vidite. Namrgođena sam za sve pare. Ovog puta bukvalno – za sve pare. (pitam se zašto mi ovde bukva lepše zvuči od slova). Još ne verujem šta mi se juče desilo.

Znate koliko je čarobno biti frilens pisac i imati u novčaniku 300 evra, a na deviznom računu dovoljno da možete sebi priuštiti jedan pristojan vikend negde u komšiluku? Beču, na primer. Pretpostavljate. A znate kako se osećate kada odete u Home centar, Eurosalon, gigantski prostor na dva nivoa, da izaberete vašoj dobroj prijateljici rođendanski poklon i usput pogledate tapete za hodnik? Osećate ispunjenost i svečanost trenutka dok birate dezen koji treba da vas inspiriše narednog i svakog narednog, dana. A kada vam neko digne novčanik, jer je iskoristio vašu zainteresovanost za artikle (rečenica iz policijskog zapisanika)? Razočarano, smoreno, razjebano, krivo. Kako ste samo glupi i nepažljivi, pa takve stvari se samo kretenima mogu desiti. Kretenima kakav sam ja.

- Šta ste imali u novčaniku?

Ličnu kartu, novinarsku akreditaciju, dinarsku i deviznu karticu, 14.800 dinara i 150 evra u posebnoj pregradi (od kojih 100 evra nije bilo moje).

- Još nešto vredno?

Neke lične stvari.

- Koje?

Jednu srebrnu minđušu u obliku violine koju nameravam popraviti već pet godina. I nekoliko fotografija i nekih zapisa.

Jeste, jasno mi je. Kriva sam, kako mi je uopšte palo na pamet da sa tolikim novcima (a za mene je to keš od kojeg živim dva meseca) idem da kupujem rođendanski poklon?

Ušla sam u Home centar negde između deset i jedanaest sati. Relativno brzo sam primetila da novčanik nije kod mene. Možda sam ga spustila negde dok sam pregledala slike, možda sam ga odložila u potrošačku korpu pa ga je neko iz nje prosto uzeo, a možda mi ga je neko izvukao iz džepa. Poslednje čega se sećam jeste da sam ušla u prodavnicu držeći ga u ruci.

Obratila sam se obezbeđenju koje je reklo da imaju kamere i da će pregledati snimak. Međutim, kada su se nakon nekih desetak minuta vratili, rekli su da deo prodavnice u kojem sam se ja kretala kamera ne pokriva?! Ok. Ovo je sad već neki znak. Trebalo je da ostanem u krevetu.

Okrenula sam centralu banke i blokirala dinarsku maestro karticu (ta preka potreba koštala me je 400 dinara). Nisam ni znala da se blokiranje plaća. „Deviznu karticu ne možemo da vam blokiramo, ali nemojte se bojati, potrebno je da uz karticu pokažete na uvid ličnu kartu, i naravno da budete lično prisutni da bismo vam isplatili novac. Naravno, ukoliko želite da je blokirate morate da odete u svoju matičnu ekspozituru i da to uradite na licu mesta“.

NARAVNO, odgovorila sam i zahvalila se.  Ja prva sebe ne mogu da prepoznam u ličnoj karti, i ne bi me uopšte čudilo da službenik/ca ne obrati pažnju na fotku.  Nažalost, trebalo mi je punih pola sata da dođem do matične ekspoziture i zamolim ih da mi blokiraju devizni račun. Kad cvrc. Digli ste pare pre dvadeset minuta na Banovom brdu. Lepo. Kamere ni ovog puta nisu ništa snimile.

Potpuno sjebana odlučim da uradim nešto sasvim drugačije. Ako je ovo loš dan, daj da strpam u njega sve od čega bežim pa nek’ crknem ako crći moram. O tome neću da pišem.

Oko pet sam prijavila krađu u SUP-u u Savskoj ulici.

Malopre sam bila u banci.

- Znate, imali smo frku zbog vas juče, ali srećom sada je sve u redu, danas je novi dan – nasmejala se službenica.

Idem sad do SUP-a po zapisnik, i da razrešim nesporazume sa bankom. Danas je novi dan. I dalje se ne osećam dobro. A već sam mogla da zamislim te tapete. Što bi rekla jedna moja koleginica: „Najgore je kad pomisliš da je moguće nemoguće“.