odmotavanje

Blues

Tuđi tragovi na nama, postali su neizbrisivi
Sioran

Svako normalan se povukao. U pravu si.

Povukla sam se u komade sebe raspoređene u cele tri prostorije. U svakoj od njih po jedan zidni sat. Svaki kuca različito vreme. Noć im je zajednička.
Čuje se otkucaj. Čuju se moja creva. Čuje se gutanje pljuvačke. Blues.

Povuci se.
Jebi se, ne povlačim se.
Vidiš da nema smisla.
Ko je rekao da mi treba smisao.

Nije ti simptomatično to što me zoveš uvek kada si pijana, kada si usamljena, i treba ti neko sa one strane da ti odgovori na tvoj sms: reci mi nešto lepo.

Alarmantno mi je. Možda bi trebalo da ti kažem da i odem sa tobom na kraj sveta. To ne znači na kraj sveta, to znači da treba da odemo na dimljenog soma u restoran “Na kraju Sveta”. Sveta je ime gazde.

Jebale te metafore.

Ti si rekao da tvoje reči nisu samo reči. Ja sam (pogrešno?) kontRala da je reč o metaforama. Izvini. Ali tvoje reči nisu ni dela.
Sledećeg puta ću da ti pustim sms: reci mi nešto bezobrazno. I ti ćeš da odgovoriš da želiš bezobrazno da vodiš ljubav sa mnom. Sad reci da nisam u pravu. Ako sam u krivu, stavi krivu stvar na pravo mesto, i pređi na metafore, kad već ne možeš na dela. To ti je legalna varijanta da te niko ne krivi, za bilo šta, osim za bezobraznost, tu ti ne mogu pomoći. Jer metafore su bezobrazne.

Majstor je rekao: baciš alkohol, baciš pljuge, baciš hleb i za dve godine zaradiš za stan. Koji majstor? Majstor za laminat. Nije dobro rekao, u najboljem slučaju zaradiš brak. Nema više petrogradskih manastira pardon majstora.

*

Sedeo je pored mene. Nisam navikla da gledam pored, navikla sam da gledam naspram. Pio je pelinkovac. Dupli. Tog dana ljudi koje sam srela usput idući da se nađem sa njim, ličili su jedni na druge. Lica su imala neki zajednički sadržitelj koji nema svog copyright vlasnika. Pio je polako, bila sam navikla da pije pivo. Bio je od ljudi koji su do poslednje kapi branili alkohol, a gnušali se psihijatra i medikamenata. Nikada nije uzeo nijednu tabletu. Nikada. Najstrašnije branimo ono što nas ubija.

Bio je pelikovac. Dovoljno žestoko za pitanje: Hoćeš li da se udaš za mene? I rodiš mi decu.

Pljuvačka je počela da nagriza orbit u mojim ustima. Uprkos tome što je trafikantinja rekla da je ovaj novi orbit gumeniji, više nalik na žvaku, raspala se na komadiće, više trnje. Krenula sam da ih gutam, neke da glavim među zube.

Zar ti nisam rekla da su mi potrebne metafore.

Bio je.

Najviše me bole moje greške. (Šta misliš kad kažeš najviše?) Više nego druge. (Druge?) Bole me više od nestašice mleka, i vazduha. (Pomislila sam da ćeš i hleb da spomeneš). Kao ekseri su, dugi, vižljasti, sa glavićem (Ne uviđaš koliko si dvosmislen). A sve neki noseći zidovi oko mene. Malo jači udarac i lomim se na sredini. (Tebe ni papagajke ne mogu da izvade, a kamoli prsti nečije ruke. Moje)
Keep mum.

Znaš onaj osećaj kad upadneš u poraze kao u kreč, pa iz njih izađeš u belom. Ne znam.

Često ne znam odgovore na pitanja na koja se očekuje da odgovorim. Otupim čak i metafore da koristim. Mogu jedino da ti ne odgovorim, kao što učinim kada me sestričina od šest godina pita kako puž jede kada nema usta.

Mogu samo da se slegnem. U sobama u kojima se čuju trzaji sata, moja creva, frk kulera, gutanje pljuvačke. Blues.